Slepi miš i "Fishtank"

written by Mila Filipovic
publication Vesti
July 17 2010

Znam, o ukusima ne valja raspravljati. I u principu se slažem, sve dok teški neukus ne pređe granice, pa zato raspravljati moram. Dobrih povoda za raspravu uvek ima, a poslednji je nedavni koncert Emira Kusturice i "Zabranjenog pušenja" u Čikagu. Prisustvovala sam mu čitavih pet minuta.
 
Po našem dobro uvežbanom običaju, umesto u osam sati, koncert je počeo u 9.15, u polupraznoj sali poljskog "Kopernikovog Centra". Stvarno sam mislila da će bend imati u vidu gde nastupa, i da neće na takvom mestu po tradiciji započeti koncert ruskom himnom, ali avaj! Treštalo je iz zvučnika, dok sam pokušavala da razumem tu njihovu potrebu da usred Čikaga u Poljskom kulturnom centru svirka započne na taj način.  

Onda sam se prepala da će uz članove benda na scenu ladno išetati Maradona, Čavez i Kastro lično, ali me odmah demantovao Nele Karajlić, u jevtinom tirkiznom kostimu slepog miša, koji je možda baš kupio u Rusiji. Počeo je dernek, i atak na svakog iole normalnog ko se slučajno ili namerno zatekao u sali.
 
Ko mi je kriv što sam došla nespremna na čas, jer da sam se spremila, znala bih da "doktor" skoro svuda nastupa u istom kostimu, a da je širenje krila i đipanje na sceni za njega i one koji to vole najlepši ples. Novi primitivizam, u starom ili novom kostimu, svaki put drugačiji, snažniji, nepobediv. Može on mahati krilima koliko hoće, ali letenje mu slabo ide. 
 
Moja je sreća što sam sa lica mesta, kao i mnogi, mogla da pobegnem na drugi koncert u komšiluku, u kome je nastupao "Fishtank Ansamble", grupa koja svira takozvanu world music, kombinaciju džeza, roka i ciganske muzike. I oni su razvlačili gudala, i udarali po basu, i vrištali, istovremeno stvarajući najradosniju muziku na svetu. Njima su žice pucale od talenta, dok su izvodili najčudesnije aranžmane pesama savršeno otpevanih na engleskom, španskom, ukrajinskom, ciganskom, rumunskom, francuskom i srpskom jeziku. Oni su sa kamerne scene u sali koja prima 50 ljudi, izgarali kao da nastupaju na džez festivalu u Montrealu, a sutradan su bili i u Milenijum parku, tamo gde srećom nije bilo "Zabranjenog pušenja". (Nezadovoljni honorarom, odbili su nastup. To ni Bregović nije uradio).   

Spadam u one koji izuzetno poštuju filmski opus Emira Kusturice (iako se ne slažem sa njegovim političkim stavovima), radujem se što je moje Užice danas predgrađe Drvengrada. Zato sam i uživala u razgovoru sa umetnikom u Francuskom kulturnom centru. Pripadam generaciji pomenutog Karajlića, i još uvek volim i pank, i rok, i "sve što vole mladi". Samo, ja sam od primitivizma davno iz Srbije pobegla, pa mi mnogo teško padne kada me taj isti ovde na bilo koji način pronađe. Sudeći po broju onih koji su pobegli sa prvog na drugi koncert, izgleda da nisam jedina.